Ako bismo prišli ovom albumu kao još samo jednom u nizu Eyesburn-ovih albuma, napravili bismo izuzetno veliku grešku, jer je suviše emocija, strasti, osećanja, znoja i žrtvovanja uloženo i mnogo živaca izgubljeno tokom prethodnih nekoliko godina, kako od strane samog benda, tako i od ljudi koji prate i vole bend, kako bi bilo moguće u rukama držati novi album – Reality Check. U skladu sa tim, pokušaćemo da priđemo albumu mnogo pažlljivije i detaljnije, uz digresije koje se tiču tih spoljnih i unutrašnjih faktora. U prevodu, udobno se smestite i opustite, recenzija je malo duža.

Uzimajući u obzir da je do pre nešto više od pola decenije bilo neizvesno da li će bend ikada opet izaći na binu i zasvirati, onda je jasno da Reality Check predstavlja slatku pobedu nad vremenom i bitnu prekretnicu u stvaralaštvu benda. Pauza od četiri godine ipak nije zanemarljiva u svetu umetnosti, pogotovo kada je reč o umetnosti koju stvara kolektiv kao što je muzički bend, a vraćanje u staro-novo sedlo inspiracije, kreativnosti i želje može biti veoma trnovito, i siguran sam da je Eyesburn to osetio na svojoj koži, pogotovo nakon promene sastava, koja se desila ubrzo nakon ponovnog okupljanja.

Menjanje ideja i pogleda na ono što bi muzika i umetnost trebalo da predstavljaju je, kao i kod svih drugih aktivnih umova, tako i kod članova benda Eyesburn bilo sasvim realno za očekivati (pogotovo nakon već pomenute pauze), nasuprot očekivanjima da i na novom albumu predstave identičan zvuk onom kojeg su ranije stvarali. Međutim, ne radi se o nekim drastičnim promenama, pre je reč o inovacijama koje su stvorile više prostora za kreativnost, slobodniji muzički izraz i improvizaciju, pre svega za duvačku sekciju, koja dobila mnogo bitniju ulogu u definisanju celokupnog zvuka. Ako izmemo nešto laganiji uvod u album, sa pesmama Ways of the Creator, Time i Illegal (Nation of Millions), ostatkom albuma preovlađuje hardcore zvuk, sa puno napetih rifova uskomešanih sa punk, trash metal segmentima i jazz improvizacijama duvačke sekcije. Što čini da album, suštinski, bude obojen sa hardcore zvukom, ali i sa iznenađujuće malo reggae elemenata, barem kada je reč o tim prelazima sa hardcore na reggae ritmove.  

Preslušati petnaest pesama određenog albuma iz “cuga”, može ponekad biti veoma zahtevno usled pada pažnje koji se dešava već negde nakon prve polovine albuma. Međutim, raspored pesama, bio on svesno ili nesvesno tako napravljen, na Reality Check-u, čini da prvo slušanje i upoznavanje sa albumom prođe izuzetno glatko. Najzaslužnije za to su pesme koje se upravo nalaze na samoj polovini albuma: Frontline, pesma objavljena nedelju dana pre samog albuma i već dobro poznata, Dust Bin kao jedna od najizazovnijih na albumu i True Child, nakon koje preslušavanje ide lako, pre svega jer kreće niz već veoma dobro prihvaćenih pesama koje su objavljivane u formi singlova/spotova: Sudden Fall, Hold This Way, My Friend, Dance i My People.

 

Ako je i muzika doživela određene promene, ne može se reći isto za tekstove, koji su ostali u okvirima šablona koji smo i ranije mogli čuti od benda. Usmereni ka socijalnom osvešćivanju, problemima koji nas okružuju, pozivaju na pokretanje određene društvene revolucije. Vizija benda da stvore tzv. Peace Metal pravac, šaljući poruke mira kroz metal muziku koja budi ratoborna osećanja i agresivnost, je veoma diskutabilna, ali kao i bilo koja druga drastična novina, i ova će sigurno prvo naići na negodovanje i sumnje drugih ljudi. Međutim, ako je neki bend sposoban da spoji takva dva poprilično kontradiktorna pojma, onda je to verovatno Eyesburn. Takođe, pesnikova lična osećanja, verovanja i frustracije su ispunili određene tekstove, kao kada je reč o My People, jedinoj pesmi koja odaje utisak kao da joj nije mesto na ovom albumu, i na osnovu muzike i na osnovu teksta. Izuzetno je dirljiva, lična i intimna da je pravo pitanje da li će biti mesta za njeno izvođenje na svirkama benda, i sigurno bi mnogo bolje pristajala na albumu Hornsman Coyote-a, nego na albumu Eyesburn-a.

Reality Check definitivno nije album koji će dopustiti da ga neko nakon jednog preslušavanja "sažvaće" i bude svestan njegovih prednosti ili mana, već će terati slušaoca da ga iznova i iznova pušta ispočetka, analizirajući svaku pesmu, kopkajući po svakom rifu, zvuku saksofona ili stihu ponasob, pronalazeći uvek nešto novo što mu je promaklo tokom prethodnog slušanja. Tom utisku je doprinela i odlična, poprilično modernija (u odnosu na njihove prethodne albume) produkcija Miloša Mihajlovića, koju nikako ne treba zaboraviti, ali i činjenica da su sami članovi benda uneli sebe i kao muzičare, i kao ljude, više nego na bilo kom ranijem albumu. Nakon svega napisanog, očigledno je da Reality Check preporučujem svakome ko voli Eyesburn, ko ih je voleo ili će voleti. 

Reality Check je moguće preslušati ovde: http://ammoniterecords.bandcamp.com/album/reality-check

Više informacija o bendu: https://www.facebook.com/eyesburn.band